full screen background image
Search
Tuesday 23 January 2018
  • :
  • :

”Abelarov pokušaj ujedinjavanja”

Nije bez interesa ispitati kako je sama sholastika pokušala da izgladi spor o universalijama i da stvori ravnotežu između tipskih suprotnosti, koje je razdvojilo tertium non datur. Ovaj pokušaj izjednačenja jeste delo Abelara, onoga nesrećnoga čoveka koji je planuo ljubavlju prema Helojzi i svoju strast morao da plati gubitkom svoje muškosti. Ko poznaje život Abelarov zna u kolikoj je meri njegova vlastita duša prihvatila ona odvojena dvojstva suprotnosti, kojih je sjedinjenje njemu filosofski na srcu ležalo. Remiza (Remusat)5 karakteriše Abelara kao eklektičara, koji j e , doduše, sve izrečene teorije o universalijama kritikovao, ali je od svih ipak uzeo ono što je istinito i održijivo. Abelarovi spisi, ukoliko se odnose na spor o universalijama, teško se razumeju i zbunjuju čoveka, jer se autor nalazi u neprestanom odmeravanju svih argumenata i aspekata; i baš činjenica da on nijednom izrečenom stanovištu nije dao pravo, nego pokušavao da shvati i ujedini ono što je suprotno, učinila je da ga ni njegovi učenici nisu pravilno razumeli. Nekoliko njih shvatili su ga kao nominalista, a drugi kao realista. To nerazumevanje karakteristično je, jer je mnogo lakše misliti prema j e d n om određenom tipu, zato što čovek u n j e mu može da ostane logičan i konsekventan, negoli prema i j e d n om i drugom tipu, jer nedostaje srednje stanovište. Realizam kao i nominalizam, kad im č o vek sleduje u njima samima, vode ka zatvorenosti, jasnosti i jedinstvenosti. Ali odmeravanje i izjednačavanje suprotnosti vodi ka haosu i završetku koji ne zadovoljava u smislu tipova, jer rešenje ne može ni jednoga ni drugoga učiniti potpuno zadovoljnim. Remiza je iz spisa Abelarovih skupio ceo niz gotovo kontradiktornih tvrđenja k o j a se odnose na naš predmet.

On uzvikuje: »Faut-il admettre, en effet, ce vaste et incoherent ensemble de doctrines dans la tete d’un seul homme, et la philosophie l’Abelard est-elle l e chaos?« Od nominalizma uzima Abelar istinu da su universalije »reči« utoliko ukoliko su one j e z i k om izražene duhovne konvencije; zatim uzima otuda istinu da jedna stvar u stvari nije ništa opšte, nego uvek jedna odvojena stvar, i da supstancija u stvari nije nikada universalna, nego individualna činjenica. Od realizma uzima Abelar istinu da su » g e -nera« i »species« ujedinjenja individualnih fakata i stvari na csnovu njihovih nesumnjivih sličnosti. Posredno stanovište za njega jeste konceptualizam, koji se ima razumeti kao funkcija koja poima opažene individualne objekte, klasifikuje ih na osnovu njihove sličnosti u genera i species i tako ih iz njihova apsolutnoga mnoštva Carl-Jungsvodi na relativno jedinstvo. Koliko je nesumnjiva množina i različnost pojedinih stvari, toliko je nesumnjiva i egzistencija sličnosti, koja omogućuje sjedinjavanje pod pojam. Ko je psihološki tako nastrojen da uglavnom opaža sličnost stvari, za njega je tako reći dat zbirni pojam, t j . on se formalno nameće, moglo bi se reći, neospornom činjeničnošću čulnog opažanja. Ali ko je psihološki tako nastrojen da uglavnom opaža različnost stvari, njemu nije isključivo data sličnost, nego diversitet stvari, koji mu se isto tako nameće velikom činjeni čnošću, kao drugome sličnost. Čini se kao da bi uosećavanje u objekat bilo takav psihološki proces koji baš različnost toga objekta od nekoga drugoga stavlja u naročito jasnu svetlost, i kao da bi apstrakcija od objekta bila takav proces koji je naročito podesan da se ne osvrće na stvarnu različnost pojedinih stvari, u prilog njihove opšte sličnosti, koja je upravo osnova ideja. Kad se uosećavanje i apstrakcija u j e dine, daju onu funkciju koja je osnova pojmu konceptualizma. On se osniva na psihološkoj funkciji, koja je stvarno jedina mogućnost da se divergencija nominalizma i realizma svede na zajednički put. Mada je srednji vek umeo da govori velike reči o duši, on ipak nije imao nikakve psihologije, koja je jedna od najmlađih nauka uopšte. Da je tada bilo kakve psihologije, Abelar bi esse in anima podigao do posredničke formule. To je Piemiza jasno uvideo kad kaže:

»Dans la logique pure, les universalia ne sont que les termes d’un langage de convention. Dans la physique, qui est pour lui plus transcendante qu’experimentale, qui est sa veritable ontologie, les genres et les especes se fondent sur la maniere dont les etres sont reellement produits et constitues. Enfin, entre la logique pure et la physique il y a un milieu et comme une science mitoyenne, qu’ on peut appeler une psychologie, ou Abelard recherche comment s’engendrent nos concepts et retrace toute cette genealogie intellectuelle des etres, tableau ou symbole de leur hierarchie et de leur existence reelle« (Remiza: T. II, p. 112).

Universalia anterem i postrem ostale su sporno pitanje za sve docnije vekove, ako su i odbacile svoje sholastičko ruho i zaodele se novim haljinama. U osnovi uzeto, to je bilo staro pitanje. Pokušaj rešenja naginjao je čas na realističku, čas na nominalističku stranu. Naučnost X I X veka pomakla j e problem ponovo na nominalističku stranu, jer je filosofija u p o četku X I X veka u većoj meri bila sklona realizmu. Ali suprotnosti nisu više toliko odvojene jedna od druge kao u Abelarova vremena. Mi imamo psihologiju, posredničku nauku, koja jedina može da ujedinjuje ideju i stvar, a da ne čini nasilje jednoj ili drugoj . Ova mogućnost leži u suštini psihologije, ali niko ne bi mogao tvrditi da je dosad psihologija taj zadatak i ispunila. U tome smislu čovek se mora složiti s Remizaovim recima:

»Abelard a done triomphe; car, malgre les graves restrictions qu’une critique clairvoyante decouvre dans le nominalisme ou le conceptualisme qu ‘on lui impute, son esprit est bien l’esprit moderne a son origine. II l’annonce, il le devance, il l e promet. La lumiere qui blanehit au matin l’horizon est deja celle de l’astre eneore invisible qui doit eclairer le monde.«

Carl Jung ”Psihološki tipovi”




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *